Beg iz grada ili Kako izgleda jedan kvalitetan “tim building”?


Srbija Vikend u Srbiji Srbija

Omorika Tara


Firma u kojoj radim, odavno neguje timski duh i druženje. Praktično smo svi kao jedna velika porodica. To nema nikakve veze što zaista i jesmo. Na poslu samo izgledamo tako. 

Gradska vreva Beograda, pogotovo nakon raznoraznih novootvorenih gradilišta i radova u različitim ulicama u gradu, učinila je da se svi mi osetimo nervozno, a bogami i pomalo besno. Pogotovo kad treba da se krene kući sa posla. Prosto nam nedostaje mir, svima nama. A uz to smo i malo željni prirode.

U svemu tom nedostajanju tog famoznog mira zdušno zahvaljujemo gradskim urbanistima koji nisu baš razmišljali kad su krenuli da renoviraju koju god ulicu su mogli. Gospodo, molim za malo koordinacije sledeći put. Ne možete da ostavite samo jedan izlaz iz Zemuna!

Odlučni direktor

Elem, naš direktor odluči da je vreme da se malo beži iz grada. Samo da se vidi kad? Barem dok se ne sredi ta gužva?! Neko bi trebao da mu kaže da se to nikad neće desiti i da komotno možemo da selimo posao u prirodu.

Nakon potpuno nepotrebnog zatvaranja isključenja za Bežanijsku kosu sa autoputa, svi mi koji dolazimo iz tog kraja smo insistirali da taj beg iz grada bude baš ovaj vikend. Vremenske prilike su obećavale. Direktor je pristao.

Plan je napravljen. Tara čekaj nas, mi stižemo. Na samo tri sata vožnje, autoputem Miloš Veliki, nalazi se jedan od naših najlepših nacionalnih parkova. Za bazu smo izabrali vojni hotel Omorika. To nema nikakve veze sa tim što je polovina nas bivša vojna lica. Ali hotel ipak pristojan, nema šta. Smeštaj korektan, hrana odlična, lokacija top.

Noć uoči polaska je napravljen dogovor oko prevoz. Kod nas u kolima ekipa top. To se skače sa teme na temu, te malo nordijski pisci, te malo TV serije i filmovi, malo horoskop i ljubavni jadi, klopa i recepti...Nismo ni osetili kad smo izašli sa autoputa. Vreme za prvu pauzu. Izabrali smo mali restorančić u Međuvršju, na samom ulasku u Ovčarsku klisuru. Odmah da kažem da je pogled mogao biti malo bolji, ali je odlična kafa izvadila stvar. Čoveče, restoran ti je na samoj obali reke, iseci to drvo i učini da gosti uživaju u prelepom pogledu na Zapadnu Moravu.

Za dušebrižnike, jedno isečeno drvo može da se zameni sa dva posađena ispred restorana.

Dalje pravac Tara

Posle sat vremena smo nastavili put. Kako je nastavljen put, krenuli smo ponovo sa raznim temama. Na kraju smo zaključili da Ivan nikad nije imao prilike da čita knjige na tabletu, ali da uredno kupuje gomilu knjiga. Ostalo mu je još samo nekolicina da pročita. Šta ćeš, čovek čita samo fizičke kopije.

Negde u Užicu, naši vredni neimari su rešili da izbuše rupu na putu i tako dodatno zakuvaju već iovako dovoljnu gužvu u saobraćaju. Prošli smo, na “O-ruk”, ali smo prošli. Negde iza Bele Zemlje, pa "još malo napred" je isključenje za Kremnu. Tačnije, na isključenju kod Mačkata ima putokaz "Mokra gora", nema šanse da promašite. E tu idete desno za Taru.

S obzirom da smo išli sa nekoliko kola, jedna ekipa je morala da zastane u Užicu jer je Milošu pozlilo. Nije pomogla ni voda sa korita Ivanova. Ali je zato komplet lepinja kod Šuljage, sprovedena direktno u venu kao infuzija, pomogla da naš drug Miloš bezbedno pregrmi put do Omorike. Našem prijatelju Saši nije bilo nimalo prijatno, ali je i njemu laknulo posle te komplet lepinje. Bitno da se i Milošu vratila boja. Prokleti neimari, umesto da grade puteve pravolinijski, oni tu neke serpentine i razne kerefeke. Kako čoveku da ne pozli?!

Staniste mrkog medveda

Ništa pauza, vozi dalje

Prošli pored hotela. Kao, ako hoće neko da pravi pauzu za toalet ili da idemo dalje? Gde ćeš dalje od ovoga?! Pa tu noćimo!!! Kad ono međutim, ima dalje. 

Skupili se svi kod neke od lokalnih ergela i idemo u obilazak kapije manastira Sabor Srpskih svetitelja. Zašto kapije? Zato što prolazimo pored i pičimo dalje do spomenika Borovo brdo. Odlično izletište za gulaš. Ali i ako hoćete da vas lično mrki medved pojede. Domaćini su se baš potrudili. Nije lako spremiti gulaš za 20 gladnih usta. Gulaš je bio odličan. Malo mi žao mede. On je došao dan kasnije. Svratio na izletište da vidi jel ostalo nešto. Ništa, osim lepih uspomena.

Posle klope šetnja, pa pravac u hotel. Nakon što smo se smestili u sobe, pravac terasa i uživanje u kafici i zalasku sunca na terasi hotela. Odličan pogled. Kad padne mrak, ova terasa postaje idealna pozicija za ljubitelje astro-fotografije i pravljenje onih “breathtaking” snimaka Mlečnog puta.

Mortal Kombat pre nego PES

Zajedničko druženje je krenulo oko 19h partijom Mortal Kombat. To se nije znalo ni ko igra koga, ni ko koga i kako udara. Ali prštali su mortalitiji i fatalitiji. Na kraju je i Danijela, koja se inače grozi nasilja i krvi i nakon njenih komentara kako je to previše nasilna igrica, zaigrala, a bogami i pobedila koju partiju. Pored nas neki amateri igrali PES20. Trebalo bi neko da im kaže da ta igrica više ne postoji.

Bogami smo se mi dobrano zaigrali. Malo soni, malo bilijar i stoni tenis, malo pikado i stoni fudbal i dobacismo do ponoći. Konačno je i gospodja iz održavanja došla i kulturno nas zamolila da izadjemo iz hola hotela. Žena mora da počisti i pripremi hol za sutra. Bili smo dobri. Iza nas nije ostao nered. Druženje smo nastavili u holu na našem spratu. Negde oko dvojke ujutro smo zaključili da bi Marko trebalo da ode da se prijavi za dobrovoljno služenje vojnog roka. Vreme je bilo za spavanje. Danas je novi dan.

Oko pamti!

Sutradan, odnosno danas, aktivnosti krenule od rane zore. Prvo doručak, pa kafica, pa neobavezno ćoćorenje na terasi hotela i konačno šetnja prirodom.

Neko od šefova je odlučio da bi bilo kul da posle par kilometara šetnje prirodom imamo i neko takmičenje. Bilo je odlično. Pobednička ekipa se toliko zanela u slavlju da je izgubila pehar. U momentu nastajanja ovog teksta, par dana kasnije, još uvek se tragalo za peharom. Čuli smo da je poslednji put viđen u kafani “kod Brana” u Čačku.

Povratak nazad i kratak odmor u hotelu, pa na vožnju kvadova. Izletište, odnosno stari srpski srednjevekovni grad Solotnik, definitivno morate posetiti. Pogled vredan milion dolara. Ili evra. Zavisi šta imate. Što bi Miloš rekao ”Možda telefon ne može da uslika, ali oko pamti.”

Povratak nikad bolji. Hris vozi kvad, ja pozadi. Užitak potpun. Povremeno pogled puca na sve strane, povremeno šumarak. Dobro smo se obukli na vreme. Slavko je bio u pravu. Inače bi se smrzli samo tako. Kakav Fanđo, vozi Hris samo tako. Posle saznam da nema dozvolu, da ne zna da vozi i da je prvi put u saobraćaju. Ako je tako Hris, pred tobom je svetla budućnost.

Kasnije u hotelu kratki predah, obavezno tuširanje (zbog prašine od vožnje kvadovima) i kafa na terasi uz zalazak sunca. Verujte, vredi svaki tren.

Rodiće se novi Gavrilo

Posle večere ponovo na partiju Mortal Kombata. Danijela je izostala ovaj put. Marko i ja standardni. Lupamo po onim džojsticima, pa ko ima više sreće da pogodi dobitnu kombinaciju “napred napred kocka”.

Posle toga prešli na bilijar, pa pikado. Završili sa izvesnom količinom kvalitetne domaće rakije kupljene od nekog od kosmajskih lokalaca. Hotelski bazen smo preskočili ovaj put.

Sve vreme u pozadini ide stari “Yu-rock”. Nakon kritične količine, kreće poručivanje pesama. Mira pušta “random” po već ustaljenoj plejlisti, ali Miloš insistira da se pusti pesma “Gavrilo”. U jednom momentu se čuje “Ako mu je toliko stalo do pesme, nek je pusti u slušalice!”. Ali Mira nije ostala ravnodušna na njegove molbe i kreće mu omiljena pesma. Odjednom je svi znaju i dižu ruke. Veselje se vraća na svoj kolosek. Nakon toga većina se odlučuje za opciju odlaska u diskoteku hotela. Prvo DJ Saša, pa DJ Deki i na kraju DJ Šafke. Miloš konačno menja ime u Gavrilo. Bilo je nezaboravno. Samo zbog telefona. Nekolicina i dalje pevuši “Ej šeki šeki…”.

Gavrilo Gavrilo

What happens on Tara…

Ujutro svi veseli, orni, srećni i nasmejani. Doručak, pa opet kafica na terasi. Dogovor gde i šta su nam pokvarile vremenske prilike. Hladni bog vetra Eol je odlučio da je vreme za direktni polazak nazad za Beograd. U tom momentu našem direktoru javljaju da su otvorili isključenje za Bežanijsku kosu. I definitivno možemo da krenemo nazad. 

Pravimo pauzu u kafani “kod Brana”. Eee…verovatno nas zato pehar i dalje čeka tamo. Sigurni smo da će Vlada u nekom momentu otići po njega. Ipak je čekao čitavu godinu na tu pobedu.

Vikend i čitav tim building su bili nezaboravni doživljaj. Neki od nas su ostavili glas, neko je zaboravio šminku, a poneko i teškom mukom zasluženi pehar, ali smo svi zajedno sa sobom poneli lepe uspomene na ovo druženje. Do sledeće prilike. 






Srodni tekstovi:


Osvojite nove vrhove uz pomoć alatki za savršenu avanturu

U svetu koji je sve brži i neprestano se menja, mnogi od nas traže načine da pobegnu od svakodnevnic...

Detaljnije

Da li znate šta je to tepih livada?

Planina Tara krije mnoge lepote i čuda prirode koji se samo ovde mogu videti. Gotovo cela planina&nb...

Detaljnije

4 saveta kako da se sa lakoćom pripremite za putovanje

Putovanja su nešto što nas sve čini srećnim. Osećaj istraživanja novih mesta, upoznava...

Detaljnije

Beč kome se uvek vraćamo

Kad treba otići na par dana da ujedno vidiš prijatelje i neki grad u kome ima šta da se vidi i doživ...

Detaljnije
Copyright © 2018 Moj odmor. All rights reserved.
Izrada sajta by GW, SEO by WBS